BORBENO

Reč je o najjačem ši-cu kučetu

Život u Libiji pod Gadafijem :

1. Beskamatni krediti u toku studija

2. Prima se prosečna plata za to zanimanje ako ne nađeš posao nakon završenog fakulteta

3. Država plaća kao da radiš u struci

4. Po stupanju u bračnu zajednicu država poklanja stan ili kuću

5. Kupovina vozola po fabričkoj ceni

6. Libija ne duguje nikome ni centa

7. Besplatno zdravstvo i obrazovanje

8. 25% ljudi visoko obrazovano

9. 40 hlebova košta 0.15$

10. Cena benzina 12 rsd/litar

11. Libijci ne placaju nikakve rezijske troskove (struja, telefon, voda i sl.)

12. Svaki Libijac koji napuni 18 godina dobija stan od drzave

13. Skoro i da nema nezaposlenih

14. Sve teške poslove rade strani radnici uključujući i Srbe

15. Svaki Libijac ima pravo da se leči o trošku države bilo gde u svetu

16. Svaki Libijac ima pravo da studira gde hoće, a ima ih i u Srbiji

17. Svaki student ima plaćen stan, hranu, školarinu, knjige, automobil i mesečni džeparac od 2.500 evra.

Da li bi više voleli da živite u takvoj diktaturi ili u ovakvoj demokratiji kakva je u Srbiji?

Školstvo

Kako propadaju generacije đaka u Srbiji u uverenju da nam je obrazovanje vrhunsko

Preplaćeni i pijani sindikalci, cinični ministar, raskol u nastavničkom kadru i perspektiva bespuća, to je skica za portret današnje srpske prosvete. Kako to da nam stručnjaci prave svetske karijere, a đaci u domovini ne mogu da polože test iz opšte kulture? Koliko košta “greška u obračunu” i zašto ministar prosvete ne zna o čemu priča?

Nikola Vlahović

Između novembra i decembra protekle godine, skoro mesec dana, trajao je štrajk prosvetnih radnika. Mada je pre sedam godina srušena jedna retrogradna politička mašina za čijeg mandata su trajali beskonačni višemesečni štrajkovi u prosveti, izgleda da je dolaskom novih vlastodržaca malo ili nimalo učinjeno kako bi makar jedna generacija đaka u Srbiji spojila početak i kraj godine bez kuknjave nastavnika i profesora o malim platama.
Na sceni su i dalje korumpirane i dobro plaćene sindikalne vođe, cinična i nezainteresovana administracija nadležnog ministarstva i čitave generacije mladih ljudi prepuštenih sebi, često slabim mogućnostima svojih roditelja, primitivnim oblicima masovne zabave i, u najgorim slučajevima, uličnim “sindikatima”, narkomaniji i ostalom repertoaru srpskog dna. Naravno, sve to uredno podržano prostačkim, ali najgledanijim televizijama, pred čijim kamerama traje neprekidno lomljenje kukova i jezika i teku ispovesti kafanskih filozofa i “učiteljica života”.
Vest dana 12. decembra 2007. godine bila je: “Časovi u školama opet traju 45 minuta!”. Kao da je bioskop ponovo proradio. Počelo je štrajkom 415 osnovnih i srednjih škola, da bi u jednom trenutku obustavi nastave bilo priključeno više od polovine ovih obrazovnih ustanova u Srbiji. Opet je razlog bio zahtev za povećanjem plata nastavnog i nenastavnog osoblja.
Sindikat obrazovanja Srbije i Granski sindikat prosvete “Nezavisnost”, sa ministrima finansija i prosvete, potpisali su Protokol o platama zaposlenih u osnovnom i srednjem obrazovanju i učeničkom standardu. Unija sindikata prosvetnih radnika taj protokol nije potpisala. Protokolom je bilo predviđeno povećanje plate za april i septembar od po pet odsto, i dogovoreno je da ostvarene uštede u sledećoj godini i racionalizacija u prosveti omoguće dodatno povećanje plata do pet odsto. U Granskom sindikatu prosvetnih radnika “Nezavisnost” radosno su izjavili kako je potpisani Protokol “trenutni maksimum” oko kojeg su pregovarački timovi sindikata uspeli da se dogovore sa predstavnicima Vlade.
Predsednik “Nezavisnosti” Tomislav Živanović potrudio se da pokaže smisao za diplomatiju: “U odnosu na početne pozicije, svi smo na neki način postigli maksimum. Ne kažem da smo potpuno zadovoljni, jer zadovoljni bismo verovatno bili da smo ostvarili početni zahtev od 20 odsto koji, u principu, s obzirom na rast društvenog proizvoda, planiranu inflaciju i zaostajanje u odnosu na isti nivo obrazovanja u drugim delatnostima, sasvim je bilo realno očekivati povećanje ukupne zarade za 20 odsto”.
 Sekretar Unije sindikata prosvetnih radnika Srbije Miodrag Skrobonja složio se sa prekidom štrajka  (naravno, već je bila polovina decembra, dolazili su silni praznici, trebalo se malo vratiti životu), ali nije propustio da kaže da sindikat Unije nije mogao da potpiše Protokol jer se njime ne ispunjava ono što je Unija tražila:
- To su dve ključne stvari: veoma nizak socijalni program po predlogu Vlade za tehnološke viškove koji je neprihvatljiv. Druga tačka oko koje smo se sporili jeste poslednje povećanje planirano za oktobar koje je potpuno neizvesno. Određeno je da povećanje plata bude do pet odsto, a mi smo tražili fiksnih pet odsto jer nam je prošlogodišnje iskustvo sa socijalnim programom i ušteda pokazalo da Vlada nije spremna i neće da radi na tome ozbiljno… Zato se i dogodilo da su 5.000 ljudi otpustili, a 9.000 zaposlili, što je garant da u oktobru neće biti nikakve uštede, pa ni od poslednjeg povećanja neće biti ništa.
 Srpski ministar finansija Mirko Cvetković je “pušio lulu mira” i uporno tvrdio da su potpisivanjem Protokola svi dobili ono što su tražili, optimistički najavljujući reforme prosvete 2008. godine: “Naravno, pred nama je jedna godina ozbiljnih reformi u okviru prosvete koje će voditi Ministarstvo prosvete zajedno sa sindikatom. Očekujemo da se ostvare određene racionalizacije i stvore mogućnosti za dalje povećanje materijalne osnove, u smislu plate i poboljšanja uslova u školama”. Bio je to kraj skandaloznog polugodišta školske 2007/2008. godine.
Vlada Simonović, profesor u jednoj beogradskoj srednjoj školi, potaknut pričom o “racionalizaciji” u školstvu, napisao je pismo javnosti, verovatno uplašen da ta “racionalizacija” ne završi kao i ona u zdravstvu, u kome pita: “Da li znate da je glavni kriterijum za tehnološki višak radni staž? Znači, uopšte se ne gleda ko kako radi, već koliko dugo radi!”
 Bilo je puno nezadovoljnih i radom sindikata, pa je taj hor složno rekao: “Isposlovali su da dobar deo radnika dobije otkaze. Ovako, kako su nas zastupali, bolje da nisu…” Sveštenički miran, progovorio je i ministar prosvete Zoran Lončar, kao da je rimski prokonzul, uveravajući narod kako su prethodnih godina napravljeni značajni pomaci u reformi obrazovnog sistema, ali da su izostale sveobuhvatne sistemske reforme. Pa je neizbežno prežvakao još jedno opšte mesto kako je “jedan od prioriteta u narednom periodu  izrada nacionalne strategije razvoja obrazovanja za duži period”.
Izvor Tabloida, profesor D.M., ogorčen onim što se događalo između novembra i decembra protekle godine, kaže: “Ne verujem onima koji me zastupaju, njihova plata prelazi 2.000 evra! I za koga oni to rade? Za ovo nenastavno osoblje, ove što još žive u samoupravnom socijalizmu, ispijaju kafe i gledaju kako da umaknu sa posla što ranije!”
U danima štrajka, jedno slično reagovanje zabeležili su i elektronski mediji: “…Štrajk u mojoj školi su organizovala dvojica kolega koji su alkoholisani danima, i ovo sve vide kao dobru zabavu. Prišle su im kolege koje nikada nisu imale nikakve rezultate u svojoj praksi, i koji su jedva dočekali da se ne radi, tj. da se razbeže kućama. Eto to je štrajk prosvetnih radnika! Ali, evo, navodim lični primer zašto sam protiv povećanja… U pitanju je ekskurzija (III razred ), 7 dana - nastava u prirodi - znači trebalo bi da ide ceo razred. Cena za sedam dana boravka (po detetu) koštala je oko 9.500 dinara, a naknada za učitelja koji će da vodi decu je 4.500 dinara - naravno po detetu. Računica je prosta, a svaki razred broji najmanje dvadeset pet đaka. A to nije usamljen slučaj u toku godine, bude tu još pokoji izlet, poseta čemu god… a o knjigama i nekoj neupotrebljivoj štampi da i ne pričam. Kuku onim roditeljima koji imaju dvoje ili više dece…”
 Predsednik Sindikata obrazovanja Srbije Branislav Pavlović opasno se okliznuo izjavom da su neke stavke u budžetu Srbije planiranom za 2008. godinu “izrazito naduvane”.
Taj isti Branislav Pavlović rekao je i nešto što bi njega i ministra finansija u svakoj ozbiljnoj zemlji skupo koštalo: “…Zbog greške u obračunu poreskih osnovica, iz budžetske mase davanja za plate zaposlenih u obrazovanju smanjena su za 900 miliona dinara, odnosno, 4.500 dinara po zaposlenom, a to će se ponoviti i u 2008. godini!”
 Eto, vrlo jednostavno, lakonski, greška, omaška, kiks, kako drukčije reći? Previd ili suženje svesti? Svakome po 4.500 dinara mesečno manje, a ovamo pristao na povećanje od 5.000 dinara, “što će se nastaviti i u 2008. godini”! Nije li sindikalni vrh bio zadužen da “ispegla” ovo neverovatno preračunavanje drugova koji dele budžet po zemlji Srbiji? Nije li zapravo štrajk bio veštački smišljen u jazbinama onih koji “drže na vezi” dobro plaćene sindikalne vođe?
I dok traje ovo zamešateljstvo, patentirano još u vreme Slobodana Miloševića, prave žrtve padaju na ispitima znanja…
Nedavno je ekipa stručnjaka utvrdila da, kada je reč o razumevanju pročitanog sadržaja, svaki četvrti učenik u Srbiji ne može da reši osnovne zadatke.
 Povodom predstavljanja rezultata postignuća učenika (takozvani Pisa-test), koje je sprovela Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD), koordinatorka projekta Pisa za Srbiju Dragica Pavlović-Babić izjavila je da se prema rezultatima na tabeli u rangu Srbije nalaze Izrael, Čile i Bugarska. Rezultati testa Pisa pokazuju da znanje koje se stiče u školama u Srbiji ne zadovoljava ni prosečne kriterijume. U konkurenciji 57 zemalja sveta, koje je imalo više od pola miliona učesnika, đaci iz Srbije zauzeli su 41. mesto. Inače, testiranje Pisa je najveće međunarodno ispitivanje učeničkih dostignuća u domenu čitalačke, matematičke i naučne pismenosti. Rezultati testiranja prikazuju se na standardizovanoj skali od šest nivoa. Učenici iz Srbije ispod su OECD-ovog proseka od 500 bodova u sve tri oblasti. Oni poseduju reproduktivno znaje, što je, na osnovu skale, drugi nivo dostignuća, kao i učenici iz Čilea, Izraela i Bugarske. Petu i šestu kategoriju, odnosno visoko dostignuće, ostvarilo je svega jedan odsto đaka iz Srbije.
Skoro svaki četvrti učenik nije uspeo da reši ni najjednostavniji zadatak u domenu čitalačke pismenosti i u ovoj oblasti ostvareni su najlošiji rezultati.
 U Pisa testu za 2006. godinu, iz koga su ovi podaci, iz Srbije je učestvovalo 4.798 učenika, uzrasta od 15 godina iz 162 škole. Test se radio dva sata. Najviše uspeha ostvarila su deca iz Hongkonga, Finske, Holandije, Japana. Slovenija je na 14. mestu, a Hrvatska na 26. mestu, dok je Crna Gora zauzela 48. mesto (još tragičnije, sedam mesta ispod Srbije).
Tim povodom je grupa od 51 pojedinca i 42 organizacije poslala otvoreno pismo pod nazivom “Neophodni koraci u reformi obrazovanja u Srbiji”, koje je upućeno Nacionalnom savetu za obrazovanje, državnim organima, stručnoj i široj javnosti. U pismu se predlažu mere za promenu obrazovnog sistema u Srbiji s obzirom na rezultate koje su učenici iz Srbije postigli na testu Pisa koje je uradio OECD. “To je alarmantan pad u odnosu na rezultate Pisa testa od pre tri godine”, ukazuje se u pismu. U pismu se zahteva sveobuhvatan pristup obrazovanju u Srbiji i usvojenje strategije razvoja obrazovanja koja “mora da bude zasnovana na proceni stanja, analizama rezultata međunarodnih testiranja obrazovnih postignuća učenika iz Srbije. Među potpisnicima pisma su profesori univerziteta u Beogradu, Novom Sadu i Kragujevcu, profesori srednjih škola, članovi kancelarije pokrajinskog ombudsmana, studentske organizacije…
Prema preliminarnim istraživanjima studije OECD-a o obrazovanju koje je sprovedeno među više od 400.000 srednjoškolaca iz 57 zemalja, Srbija se nalazi tek na 41. mestu, među državama koje prema Studiji “statistički znatno zaostaju za prosekom OECD-a”.
Opet je, tim povodom, ministar prosvete Zoran Lončar izjavio nešto “epohalno”: “…Analize Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj, po kojima đaci ne uče da koriste znanje koje steknu u školi, pokazale su da je potrebno raditi na približavanju domaćeg obrazovanja svetskim standardima”. Mudro, zaista. Što više opštih mesta, to duže na vlasti.
Sa druge strane, apsurdno komplikovano školsko gradivo, čitave besmislene lekcije i podaci koji su mrtvi i nikome nikada neće trebati, obavezni su deo srpskog školstva danas.
 Na fakultetu veterinarske medicine, na ispitu iz “zaraznih bolesti” studenti padaju ako ne znaju da je neki Löffler 1882. godine otkrio uzročnika bolesti koja je kod nas iskorenjena još 1960. godine! A takvih i sličnih mesta u udžbenicima ima bezbroj.
U decembru 2006. jedan student se obesio kada je po ko zna koji put uzastopno pao taj ispit (verovatno na nekom takvom podatku) i nikom ništa! Bio je vest u jednim novinama, postalo je još teže položiti ispit (da valjda dokažu da ih to nije pokolebalo da istraju u već ko zna čemu), a fakultet mu je posthumno dodelio diplomu. I to je to. Nikakva istraga o radu katedre (i fakulteta) nije pokrenuta.
O teroru tvrdokornih i zaparloženih umova među nastavničkim kadrom, usudio se da javnost jednim pismom obavesti i bivši đak (N.N.) sa juga Srbije, koji je “sledovao” provincijske prosvetne metode…
“… Kod nas jedan te isti profesor predaje četiri predmeta - filozofiju, sociologiju, logiku i psihologiju. Predavanje iz ova četiri predmeta se odvija tako što on diktira, a mi pišemo, i posle moramo sve to da naučimo napamet. Danas, verujte mi, većina njih ne zna ko je Džon Lok, ili Volter. Ne bih ni ja znao da me filozofija nije interesovala i van škole. Taj isti profesor je rekao, kada je bio onaj incident u martu na Kosovu, da bi nas on lično odveo do prve džamije, da je spalimo, samo da je ima u blizini. Nekoliko nas, verovatno pretpostavljate da je u pitanju manjina, se pobunilo, i zato smo izbačeni sa nastave i imali smo kasnije problema sa tim profesorom. Naravno, ta većina nije htela da se zamera dotičnom, kao sto je i čest slučaj u našoj zemlji, i to u 99 odsto situacija. Takođe, nama je jedan te isti profesor predavao i istoriju i latinski, iako je završio samo istoriju. Profesorka iz hemije nas je učila da postoje 109 hemijskih elemenata, iako je tada već otkriven 113″.

Tamo dobri, ovde ne valjaju

Vasilije Manović, hemičar iz Srbije, i petorica njegovih kolega na čelu sa Benom Entonijem, jednim od vodećih kanadskih i svetskih eksperata za ekološki efikasno korišćenje fosilnih goriva, nagrađeni su prošle godine nagradom sektora energetskih tehnologija i programa za projekat smanjenja emisije ugljen-dioksida, koje dodeljuje Kanadsko ministarstvo za prirodne resurse. Vasilije Manović, koji je po programu kanadske državne institucije - Nacionalnog saveta za prirodne nauke, inženjering i istraživanje - od 2005. godine na postdoktorskom usavršavanju u kanadskoj prestonici, bavio se ispitivanjem i poboljšanjem hemijskih i fizičkih svojstava kalcijum-oksida koji utiču na efikasnost procesa.

Škola gori, a Lončar se češlja

Prema jednom skorašnjem istraživanju među srednjoškolcima u Srbiji samo njih četiri odsto ima naviku da čita knjige, školsko gradivo ili određenu štampu. Skoro 40 odsto ispitanih nije znalo ko je bio Njutn, Dostojevski, da kaže na kom kontinentu su Japan ili Brazil, šta je fotosinteza, da li je veće Sunce od Meseca… S druge strane, komplikovano i danas potpuno neupotrebljivo školsko gradivo nalazi se skoro u svakom udžbeniku za osnovce i srednjoškolce. Pojave masovnih školskih tuča, divljanje (nedavno je grupa učenika zapalila sopstvenu školu u Zemunu), narkomanija, korupcija nastavnika i profesora, samo su deo slike opšteg haosa u srpskom školstvu. Bezočne laži resornog ministarstva o reformama takođe su deo opšteg “farbanja” stvarnosti po nalogu vodećih vlastodržaca. U Švedskoj, čiji je standard tako priželjkivao počivši Slobodan Milošević, učenik može u svako doba pozvati profesora da mu pomogne u razumevanju nerazumljivog. U Srbiji bi većini nastavnika i profesora dobro došlo dodatno obrazovanje. Ministar prosvete Zoran Lončar direktan je krivac zašto je stanje u srpskom školstvu još gore nego što je bilo. Ova tvrdnja ima veze sa njegovom funkcijom. Najodgovorniji je, a izgleda tako neobavešteno, baš kao i njegov politički šef.

Objavljeno u Tabloidu.

http://www.magazin-tabloid.com/casopis/clanak.php?br=146&clanak=7

s kraja 2008. godine 

Kada čujem: deda, prva asocijacija je na Radovana III. Ono, deda je persona, najveći bludnik grada Čikaga.

Ali, od juče, tačnije sinoć, najpominjaniji lik u Boru je Deda.

Blago Maši i Luki. Blago njegovoj ženi.

Blago njegovim kolegama, blago komšijama. Blago njegovim prijateljima.

Blago Dedi.

BESEDA DEKANA DIPLOMCIMADekan Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu prof. dr Mirko Vasiljević  održao je 27. januara (2010. godine), na Svetog Savu, besedu diplomcima tog fakulteta, čiji smisao je daleko nadvisio prigodu otvorivši neka od najbolnijih pitanja današnje Srbije Poštovane koleginice i kolege, dragi prijatelji, dragi gosti, poštovani diplomci, Dan Svetog Save je najsvetiji dan u istoriji i državnosti Srbije. Simbolika dodele diploma našim studentima upravo ovog dana trajna je i time neizbrisiva. Diplomirali ste, uvaženi diplomci, na Fakultetu koji baštini tradiciju od 202 godine, s osloncem na pravni studij Dositejeve Velike škole (1808), Fakultetu koji je temelj srpske pravne kulture, temelj i vekovni nosilac slobodarstva, hram pravne nauke, hram prava i večni simbol tragač pravde kao stoletne vrline. Diplomirali ste u pomalo isrpljenoj i umornoj Srbiji, koja od vas očekuje da je izvedete iz stanja dugotrajne letargije i večnih razmeđa. Srbija je umorna od dugotrajnog predizbornog stanja koje sudeći po fenomenu obećanja traje od uvođenja višestranačja! Srbija je umorna od propovedanja siromaštva kao modela-uzora, posebno “siromaštva” srpskih “roleks”  ministara i političkih funkcionera! Srbija je umorna od izlizanosti i ispraznosti reformi i reformatora! Srbija je umorna od vidljivih manifestacija pretvaranja visokoplanetarne ideje slobode u njenu karikaturu! Srbija je umorna od zaštite pogrešnih “vrednosti”, poput sindikalnog i stranačkog članstva i nezaštite pravih vrednosti, poput svojine i privatnosti! Srbija je umorna od dugotrajnog traženja odgovora na pitanje kuda ide, zašto ide i kako ide - naslućujem ispašće u stilu onog aforizma “ludo smo se tamo proveli - niti znamo gde smo bili, niti šta smo tamo radili”! Srbija je umorna od jednostranosti svog jelovnika: doručak - politika, ručak - politika, večera - politika, spavanje - politika, ustajanje - politika! Srbija je umorna od vremena nepromišljenih privatizacija koje unesrećuje ljude, a državu, privredu i pravo čini privatnim posedima! Srbija je umorna od univerziteta i fakulteta koji fabrikuju prekonoćne doktorate polupismenih doktora nauka koji treba da uče struci od njih daleko pametnije studente! Srbija je umorna od dugotrajnog iščekivanja do dođe vreme u kome pravo neće biti nevreme! Srbija je umorna… Vi, uvaženi diplomci, danas nudite Srbiji, tako umornoj, svoje najveće vrednosti: mladost i znanje stečeno na Univerzitetu i Fakultetu koji svoju utemeljenost broje istim brojem vekova kao što novi univerziteti i fakulteti, nastali na talasu nesrećnog doba promocije forme bez sadržaja, promocije nekulture znanja i agresije filozofije obrazovanja kao biznisa, broje dane. Srbiji ostaje da to samo prepozna i zarad svoje budućnosti pravoj, a ne lažnoj vrednosti da šansu!

Čestitam i srećno!

Dahije:

Sličica preuzeta sa www.vukajlija.com

Dok đaci viču:

“Žare - care,

ne daj pare!”,

moja poruka

prosvetarima u štrajku:

“Jebite im majku!”

(mislim na Žarka & Co)

Mada, moje je mišljenje, ako žele da im štrajk uspe, morali bi da idu kontra bandom.

Čas da traje minimum 60 minuta. 

Već drugi dan bi učenici počeli generalni štrajk, treći dan bi zapalili bar jednu učionicu, četvrti dan bi gorelo nešto u Nemanjinoj. Petog dana bi bili ispunjeni svi zahtevi prosvetara, a i ne bi se polagala matura.

za Džulijana Asanž (Julian Assanage).

Podrška i aktivno učestvovanje u svim akcijama Piratske partije Srbije (http://piratskapartija.com/blog/).

WikiLeaks = http://213.251.145.96/

Nekima “je Bitno”, nekima “Bitno je”.

http://bitno.rs/pristupnica/

Ili si deo, ili si solo.

Možda si Bitan.

Danas mi sve liči na 48.

Maša Smiljković, iz Bora, postala je balkanski prvak u judo-u, u seniorskoj konkurenciji. 

To je vest za sve, osim za borske medije.

http://www.nezavisne.com/stampano-izdanje/sport/Zlato-Cericevoj-Ivicevoj-i-Mrdicu-69070.html